Prezime u Braku: Lični Izbor, Tradicija ili Simbol Zajedništva?

Pitanje promene prezimena nakon udaje jedno je od onih naizgled jednostavnih pitanja koje, međutim, može da otvori burne rasprave, iznese duboko ukorenjene stavove i osvetli široki spektar ličnih, emotivnih i društvenih pritisaka. Da li zadržati svoje devojačko prezime, uzeti muževo, dodati ga svome ili, pak, izabrati sasvim novi put? Iza svake od ovih odluka stoji složena mreža razloga - od ličnog identiteta i porodične tradicije do praktičnih potreba i društvenih očekivanja.

Praktičnost naspram Simbolike: Dva Prezimena na Vratima

Jedan od praktičnih razloga koji se često navodi je želja za jasnoćom. "Danas sam prošla pored stana u zgradi na čijim vratima stoje dva prezimena, pa se upitah da li tu žive muz+žena i deca, žena+muz i deca, porodica+podstanar, dve porodice..." Ovo zapažanje otvara pitanje jednostavne komunikacije sa okolinom. Jedno prezime na vratima ili na poštanskom sandučetu može olakšati svakodnevne interakcije, od primanja pošte do upoznavanja sa komšijama. Međutim, da li je ovo dovoljan razlog da se odrekne deo svog identiteta? Za neke jeste - predstavlja želju za stvaranjem jedinstvene, prepoznatljive porodične jedinice. Za druge, ova "praktičnost" je suviše površna da bi nadjačala emocionalnu i simboličku vrednost zadržavanja svog prezimena.

Prezime kao Deo Identiteta i Porekla

Za mnoge žene, prezime je mnogo više od par slova na papiru. Ono je neodvojivi deo ličnog identiteta, veza sa porodicom porekla i istorijom. "Ja sam zadržala svoje prezime jer je po meni to obeležje porodičnog porekla i dodala njegovo kao znak spajanja sa njim", ističe jedna od sagovornica. Ovakav stav govori o želji da se očuva kontinuitet sa sopstvenim korenima, posebno ako je prezime retko, nosi određeni prestiž u profesionalnim krugovima ili je jednostavno deo načina na koji se žena doživljava. Odbacivanje tog prezimena može se doživeti kao odricanje dela sebe.

Nasuprot tome, postoje i one koje smatraju da prezime ne određuje ko smo. "Promenom prezimena ne menjamo svoju ličnost, svoju narav, svoj stil, svoje mišljenje. Ostajemo potpuno isti kakvi smo bili i pre toga". Po ovom shvatanju, prezime je formalnost, spoljni atribut koji se može menjati bez narušavanja suštine osobe. Ova perspektiva omogućava veću fleksibilnost i vidi promenu prezimena kao logičan korak u stvaranju nove porodične zajednice.

Ljubav, Poštovanje i Tradicija: Emotivna Pitanja

U samom srcu debate često leži pitanje ljubavi i poštovanja. Da li je uzimanje muževog prezimena znak ljubavi i predanosti? "Ja na život i brak, a na decu naročito, gledam očima ljubavi i topline", kaže jedna učesnica rasprave, implicirajući da je zajedničko prezime prirodan izraz te zajedništva. Za mnoge, ovo je romantičan gest, simbol spajanja dve osobe u jednu celinu. "Vremenom sam pomislila da je steta što nisam takva", dodaje druga, govoreći o ženama koje su odlučile da zadrže svoje prezime, što ukazuje na unutrašnji konflikt između lične želje i osećaja da bi nešto drugo možda bilo "lepše" ili "ispravnije".

Međutim, ovde se javlja i kontraargument: da li je onda odsustvo promene prezimena znak manje ljubavi? Brojne žene se energično suprotstavljaju ovoj ideji. "Ja ne osećam neki specijalan nalet sreće sad kad nosim njegovo prezime, niti sam ga osećala dok sam nosila svoje. Drago mi je što sam se udala za dobrog čoveka". Ljubav i poštovanje, ističu one, ogledaju se u svakodnevnim postupcima, podršci i partnerstvu, a ne u promeni ličnog imena. Nametanje veze između ova dva koncepta može doživeti kao pritisak i redukciju kompleksnosti bračne zajednice na formalnost.

Pritisak Okoline i "Šta će Reći Svet"

Bez obzira na lični izbor, mnoge žene se susreću sa pritiskom okoline. On može dolaziti iz različitih pravaca:

• Od porodice i svekrve: Tradicionalna očekivanja često su najizraženija upravo ovde. "Nemoj ti da misliš unapred šta sa prezimenima, nego uzmi ti njegovo pa se onda misli o tome" - ovakav savet, iako možda dobronameran, može zvučati kao nesposobnost da se prihvati drugačiji izbor.
• Od društva i kolega: "Čim neko ostavi svoje ili doda muževo, dođe do zluradih komentara". Žene koje zadrže svoje prezime često se suočavaju sa pitanjima, podsmehom ili etiketiranjem kao "previše emancipovane" ili "sebične". S druge strane, one koje uzmu muževo prezime u modernijim, urbanim krugovima ponekad mogu biti predmet podsmeha kao "zatučane" ili "pokorne".
• Unutrašnji pritisak i strah od osude: Čak i kada je okolina relativno tolerantna, unutrašnji glas može postavljati pitanja. "Planirala sam da se udajem, moram da artikulišem stav o prezimenu ili o tome treba da razmišljam tek kad se udam?" Ova neizvesnost pokazuje koliko je odlika lična, ali i koliko je isprepletana sa strahom od pogrešnog koraka.

Emancipacija ili Tradicija: Lažna Dihotomija?

Rasprava često eskalira u sukob između "emancipovanih" i "tradicionalnih" žena. Međutim, ova podela je često veštačka i štetna. "Totalno mi je bezveze što se to sada masovno radi samo zato jer je trend, moda... pa sad si kao nešto važniji i emancipovaniji ako imaš dva prezimena", primećuje jedna od učesnica. Ovim se ukazuje na opasnost da se lični izbor svede na puko pridržavanje trenda, bilo da je reč o uzimanju ili zadržavanju prezimena.

Istovremeno, druge ističu da se prava emancipacija ogleda upravo u slobodi izbora bez osude. "Smatram da svako ima pravo da uradi kako mu savest ili šta god nalaže... ali ne osuđujem nikoga ko misli drugačije od mene". Prava ravnopravnost, prema ovom stanovištu, nije u tome da svi rade isto, već da svako ima podjednaku mogućnost da donese odluku koja najbolje odgovara njemu ili njoj, bez straha od posledica.

Poseban problem predstavlja redukovanje žena na osnovu njihovog izbora. Nazivanje žena koje uzmu muževo prezime "zatucanim" ili "pokondirenim tikvama" jednako je uvredljivo i netačno kao i nazivanje onih koje ga zadrže "sebičnim" ili "nesigurnim feministkinjama". Kako jedna učesnica kaže: "Degutantne su mi priče o krvavom čaršavu i sprdanje s tim, kao i sa pranjem nogu". Ovakvo pojednostavljivanje onemogućava bilo kakav produktivan dijalog.

Razvod i Prezime: Gledanje u Budućnost

Jedan od najintrigantnijih aspekata rasprave tiče se perspektive nakon eventualnog razvoda. Neke žene priznaju da razmišljaju o ovome unapred: "Ja nekako sve mislim da sve žene koje zadrže svoje prezime pored muževog nekako kalkulišu o mogućnosti razvoda". Ovo, međutim, drugi doživljavaju kao nepravednu predrasudu. Za neke, zadržavanje svog prezimena je jednostavno izraz ličnosti, a ne "plan B".

S druge strane, žene koje su se razvele, a zadržale muževo prezime, često imaju svoje, duboko lične razloge. "Dve najvažnije osobe u mom životu nose tvoje prezime, a ja ću nositi njihovo", objasnila je jedna žena svom bivšem suprugu. U ovom slučaju, prezime postaje veza sa decom, simbol trajnog (mada promenjenog) porodičnog jedinstva. Za druge, vraćanje devojačkog prezimena predstavlja važan korak ka zatvaranju poglavlja i ponovnom uspostavljanju sopstvenog identiteta.

Deca i Prezime: Pitanje za Dvoje

Kada se pojavi deca, pitanje prezimena postaje još složenije. Tradicionalni pristup podrazumeva davanje očevog prezimena. Međutim, sve je češća praksa davanja oba prezimena. Ovo otvara pitanja:

• Praktičnost: Duža prezimena mogu biti nezgodna u administrativnom smislu.
• Društveni pritisak: "Deca će ga tokom celog detinjstva zapitkivati, zadirkivati", upozorava neko iskustvo. Iako je ovo legitimna briga, drugi ističu da je deo roditeljske uloge da decu nauče da budu ponosna na svoje poreklo, ma kako se ono zvalo.
• Simbolika jednakosti: Dva prezimena mogu biti snažan simbol da dete pripada i potiče od oba roditelja podjednako. "Zašto samo muževo, kad može i moje? Što je to njegovo bitnije?", postavlja se retoričko pitanje.

Zaključak: Pravo na Ličnu Priču

Rasprava o prezimenu u braku je, u suštini, rasprava o autonomiji, identitetu i prilagodavanju. Nema jedinstvenog, univerzalno ispravnog odgovora. Pravi odgovor leži u iskrenom dijalogu između partnera, uzimanju u obzir ličnih osećanja, porodičnih dinamika i praktičnih okolnosti.

Klič za rešenje leži u odustajanju od absolutizma. Prezime nije pouzdani pokazatelj snage braka, količine ljubavi ili stepena emancipacije žene. Kao što jedna od učesnica primećuje, moguće je imati isto prezime i živeti u nesrećnom braku, kao što je moguće imati različita prezimena i graditi izuzetno bogatu i podržavajuću zajednicu.

Najvažnije je da izbor bude slobodan i informisan, a ne vođen strahom od osude, slepim sledenjem tradicije ili pukim pristajanjem na trend. Da li je reč o zadržavanju, uzimanju, dodavanju ili stvaranju novog prezimena, svaka odluka treba da bude refleksija zajedničkih vrednosti i poštovanja prema individualnosti oba partnera. Na kraju, jedno prezime na vratima može olakšati komunikaciju sa komšijom, ali istinska jedinstvenost jedne porodice gradi se na mnogo dubljim temeljima od toga kako se njeni članovi potpisuju.